После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, Браћо и сестре, сам Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу рекао је: Без мене не можете чинити ништа. Заиста, човек без Бога не може ништа истински добро учинити. Чак и оно када човек мисли да чини добро, а то добро није проверио Богом Христом, није проверио Јеванђељем, Црквом, Светим Оцима, то добро му није на спасење. Ми људи знамо да и оно што није добро прогласимо добрим ако то нама одговара. Заиста, човек ништа истинско добро не може да учини. Ништа Божанско без Бога, ништа бесмртно и вечно и ништа непролазно. Без Бога не можемо и зато је наш народ говорио и говори: Без Бога ни преко прага. Када човек смести Бога у себе, сместио је цело небо, целу васељену и сваког човека јер када је Бога сместио у себе сместио је веру и поверење, љубав и све врлине и Свете Тајне. Такав човек заиста живи Богом. Такав човек ништа не преписује себи већ Богу. Шта ми имамо да дамо своје? Немамо ништа своје, све нам је Бог дао. Јесмо ли ми себи дали живот? Нисмо, Бог нам је дао. Све нам је Бог дао и све смо од Бога примили. Зато ће Свети Апостол Павле рећи на једном месту: Шта се хвалиш да ниси примио, а све си примио тојесте примио си онога који је себе дао за тебе, па шта ћеш више. Има ли нешто веће и узвишеније? Има ли нешто лепше и боље од Бога, браћо и сестре? Зато се и каже да нико није добар као Бог. Зато смо и ми позвани да се угледамо на Бога. Да подражавамо Бога. Ако човек мисли да иде правим путем ка Богу и Царству небеском, а тај пут није проверио, може да буде погрешан пут. Зато је Христос и рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Ван Христа нема истине, браћо и сестре. Данас ми славимо једног великог светитеља и угодника Божијег, Св. Антонија Великог. Са правом названим Велики. Није он био велики по неком књижном учењу, да тако кажем али је био велики по вери. Велики по томе што је Бога, као највећега, који је већи од васељене и небеса, сместио у себе. Кад читамо његово житије ми ћемо видети да тамо заиста и каже да он није био неки образован човек али је био наставник и саветник најученијим људима онога времена. Када су неки философи хтели да посраме Антонија пред хришћанима, мислећи да није учен и књижеван човек, почели су разговор са њим где их је он само једно упитао: Реците ми шта је старије, разум или књига? Ту су занемели ови мудраци јер су тек тада схватили да су само књижно образовани али без разума. Наравно да нису м огли више да дискутују са њим. То су опет оне речо Апостола Павла које кажу: Они верују и ревнују за Бога али не по разуму. Када човек, истински хришћанин, верујући хришћанин, прихвати и схвати да без Бога не може ништа добро да учини и то самоосећање и самосазнање хришћаниново о својој слабости, по човековом бићу разлива управо та смирена вера. Да верује да без Бога не може ништа добро да учини. Човеку је једино лепо са Богом, а када је човек са Богом он је и са другим ближњима. Не можемо да одвојимо Бога од ближњих нити ближње од Бога. Свака од ових светих смирених врлина увећава у човеку и непрекидно појачава то самоосећање, то самосазнање своје људске слабости и немоћи и он тиме, као неким новим духовним чулом, сазнаје, осећа и увиђа свемоћ благодати Христове. Човек неће лако да прихвати да је он слабић него напротив, о себи ће да говори све најбоље. Ако имаш Бога у себи и све Богом чиниш онда си силан и моћан, а кад то чиниш из своје неке људске моћи и то још пред другима се уздижеш и говориш, ти у ствари ниси свестан да говориш о својој немоћи и да си своју немоћ и слабост претворио у моћ. Само таквом смиреном човеку се даје свемоћна благодат Божија, благодат Христова, сила Христова, даје се моћ Христова. Зато Свети апостол Павле после оваквог сазнања и сам каже: Све могу у Христу који ми моћ даје. То је Апостол Павле најбоље осетио у себи. Тај некадашњи Савле, који је гонио Бога и хришћане који верују у Бога али када се дотакла сила и светлост Божија њега онда је н схватио да је силан и моћан у Богу и по Богу. Некада се он итекао шепурио од своје гордости, а био је, истина, најобразованији човек тога времена али када је Христа сместио у себе тек онда је видео да све дотадашње његово знање није ништа. То је у ствари било једно огромно незнање јер тада није спознао Бога. У свему овоме треба да видимо да је у томе сав извор моје и твоје вере, моћи и немоћи. Човек је сам по себи слабост али са Господом Христом постаје одмах свемоћ. Из тог разлога Апостол Павле каже: Ако је до хвале ја ћу се најслађе хвалити својим слабостима да се сила Божија усели у мени. Хришћанин је увек светан своје немоћи и Христове свемоћи. Зато Христос свима објављује ову благовест која каже: Моја сила се у слабости показује потпуно. Сила Божија када се усели у човека тада човек постаје силан. Силан у вери, ватрен у добрим делима, у племенитим мислима, у лепим речима, ватрен и спреман да за Христа све даје, а Христа низашта и ватрен и спреман да себе даје за другога. Када је човек себичан и саможив неће себе давати за другога него тражи да се други даје за њега. Свети апостол Павле је свим бићем доживео и стално доживљавао управо ту немоћ и Спасову свемоћ. Зато он опет каже: Зато сам добре воље у слабостима, у невољама, у ружењима за Христа јер кад сам слаб онда сам јак. „Када сам слаб онда сам јак“ то Апостол Павле мисли када је слаб да учини било какво зло. Онда се уњега усељава сила Божија и он не чини зло него добро. Никада и ничим сатана не може бити јачи од благодати Божије, а то је Христос. Слабој и немоћној природи људској је довољна та благодат Божија. Апостосл Павле се једно време осетио слабим па каже: Господе, помози ми, слаб сам. Шта му је Христос рекао? Доста ти је моја благодат. Кад имаш благодат имаш Бога у себи јер је Христос та благодат. Немаш благодати немаш ни Христа. Онда немаш ништа чиме би се могао хвалити осим оном људском хвалом. Дакле, браћо и сестре, када се благодат Божија усели у човека тада је човек победник. Он је прво победио себе, а себе победити је најтеже. Како да победим своју гордост, а нисам у себи уселио смиреност? Па то је немогуће. Лако је и брдо смањити, лако је победити народ али је најтеже себе победити. Ког себе? Онога који је самога себе обзидао собом и неким својим мудровањем, а ништа није проверио Богом. Благодат Божија је та сила која дејствује у нама јер се ми благодаћу спасавамо. Другим речима, спасавамо се Христом и благодат је управо Господ наш Исус Христос. По речима Светог апостола Пабвла слабости човека су у ствари вапај за свесилним и свемоћним Господом нашим. Вапај немоћне природе човекове. Апостол Павле нам каже: Све могу у свим тугама, у свим невољама у свим страдањима јер Он сваку моју тугу зна. Зна моју патњу и жалост и све то Господ претвара у радост под условом да ми дајемо и кажемо да смо тужни и да тражимо да нас развесели. Ако тражиш добићеш, само ако знаш да тражиш на правилан начин, на онај хришћански начин. Тражење, опет, не може бити без смирења.

Нека би нам Бог помогао да и ми имамо тај силан вапај. Да кажемо: Господе тонем! Господе, утапам се! Пропадам! Падам! Избави ме. Опет ћу и овог пута рећи да нема пада у који човек може да падне, а да се Господ неће сагнути да га избави, само ако тражи. Тражимо од Бога све кроз молитву, веру, љубав и он ће нам дати. Ако ћемо то све тражити са неким императивом: Мораш да ми даш! Ти присиљаваш Бога. Па присили себе да се смириш пред Богом и у том смирењу тражиш што ти је потребно. Шта нам је потребно? Па оно што је речено у Јеванђељу: Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. Ми некако, чиними се, увек ћу да тражим нешто друго, па ћу Царство Божије тражити негде тамо на другом месту или га тражити касније. Нема касније. Ми тражимо за данас. За сутра не знамо да ли ће га бити. Зато Јеванђеље опет каже: Доста је сваком дану зла свога. Ми тај дан и овај тренутак у коме се налазимо да тражимо спасење и Царство небеско јер ово је тренутак у коме смо ми господари тог тренутка. Посла можда нећемо бити господари и нећемо моћи да тражимо, а понав љам, ако не тражимо нећемо добити. Господ је милостив и оличење смирења. Господ је оличење љубави и давања и зато се човек једино не празни када даје. Дајмо оно што као људи и деца Божија треба да дају својим родитељима, а то је љубав. Дајмо љубав Богу па ће се љубав уселити у нас па ћемо онда имати и смирење и Бога у себи. Кад имамо Бога онда имамо све.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић