СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СУШИЦИ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СУШИЦИ

У уторак, 13. фебруара, када се наша Света Црква молитвено сећа светих бесребреника и чудотвораца Кира и Јована, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.

После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, свети апостол Павле даје нам дивне поуко кроз овај прочитани данашњи Апостол овде. Позива све хришћане и каже: Ревнујте за узвишенија дела; Ревнујте за већа дела и показаћу вам још узвишенији пут. Додаје Апостол Павле и каже: Јер сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је, силази од тебе, Оца светлости. Ово ми чујемо на свакој Литургији. Ако ми заиста ревнујемо у оним даровима које нам је Бог дао онда ће нам се сам по себи отварати тај узвишен пут јер нема човека без дара осим онога који је закопао дар Божији који му је дао. На жалост ми највише дарове Божије закопавамо због своје гордости и сујете и не дамо да Дух Свети дејствује у нама. Зато Апостол Павле на многим местима у својим Посланицама нас учи шта су то дарови Божији и каже да је сваки дар који силази одозго. Значи све добро које ми имамо је сишло са неба. Оно што је лоше је одоздо са земље. Дакле, одозго је јер су дарови Духа Светога који Дух Свети раздељује или даје дарове различито понаособ. Даје понаособ свакоме ко хоће да прими дар Божији али је опотребно да ми, браћо и сестре, будемо осетљиви на то давање Божије. Да не занемаримо дарове Божије као што знамо да занемаримо и оно што нам људи дају. Прави човек и када добије најмањи дар од другога гледаће да тај дар стави негде у кући где ће га подсећати на дародавца. Тако је и са Богом. Ако га немамо на свако0м месту где погледамо и где корачимо. Ако га немамо у свом срцу, својим мислима, својим речима, наравно и својим делима нигде га нећемо наћи. Бог раздељује дарове увек према моћима и ревности свакога човека. Дух Свети никоме не намеће нити, као терет, товари већ према унутрашњим стремљењима човековим дају се дарови Божији. Он никога не приморава и на спасење. Хоћеш спасење? Труди се да се спасаваш па чће ти Бог додати и моћи и снаге и Духа Светога, што је најважније, под условом да верујеш у Бога, да верујеш у спасење и загробни живот. Ако не ревнујемо и не желимо спасење или само онако успут кажемо да желимо да се спасемо. Човече, за спасење треба много труда, много подвига, молитве, поста, бдења, смирења, љубави и послушности. Од тих узрастања у духовном стању човека дарови се у ствари умножавају и расту. Ако се он не труди ти дарови закржљају у човеку. Усахну, увену и нестану. Тако исто и са нама ако немамо ту ревност за веру, веру праву хришћанску православну; ако не ревнујемо за веру, а ревновати за веру није да се ми хватамо у коштац са онима који не верују, важно је да ми не закопамо те дарове Божије у себи као што је урадио онај што је добио један таланат. Закопао је зато што је био љут на Господара свога што је ономе дао два, а ономе пет, а њему један. Пазите, хоће човек да Бог мисли онако како он мисли. Уместо да буде благодаран што је добио тај један дар јер ће му мање требати да се труди док је онај други добио пет дарова, њему треба много труда. Тај треба да се добро озноји у свом подвигу и труду. И ако се добро ознојимо у свом подвигу и труду онда ти дарови расту у нама и тако човек узраста у висине раста Христовога, управо како на другом месту каже Апостол Павле. Најочигледнији пример нам је управо Свети апостол Павле. Претходно био незнабожац и гонио хришћане и Христа али када је постао Христов и за навек остао Његов, могао је да каже: Све могу у Христу који ми моћ даје. Без те моћи Божије ми не можемо ништа. Бусајмо се у прса колико год хоћемо и ти и ја и говоримо можемо ми, ма шта можеш човече без Бога да чиниш. Сећам се речи светог старца ћелиског Јустина који каже: Шта се бре човече бусаш у прса када је тај мали комарац јачи и силнији од тебе. Апостол Павле је остао Христов за навек благодаћу Божијом и даровима Духа Светога. Када је примио Христа Апостол Павле, када се сродио и саживео са Христом онда су дарови ишли на дарове од Бога и њега је заиста Дух Свети учио и видите какав је диван и велики Апостол Павле постао. Све то говори како нас Дух Свети може очистити али треба да примимо Духа Светога, а Њега не можемо да примимо без смирења, без вере и ако дух свој стављамо изнад Духа Божијега. Сваки је духовни дар као небеско божанско семе. Оно семе које је посејано на земљишту душе људске. Наша је душа њива Божија и по тој души Бог сеје своје семе али знамо ваљда, потичемо са села, ако онај домаћин није узорао своју њиву, подрљао, нађубрио, хоће ли оно семе да порасте? Неће. Тако и ми треба да узоремо нашу душу и да је не успављујемо и да не успављујемо своју савест која нас увек опомиње да ти ово или оно не ваља. Човек неће неки пут да послуша ни своју савест. Она њива која је припремљена за семе, она и доноси плодове. Бацимо зрно пшенице, оно умире али из њега клија ко зна колико оних стабљика и доноси много пшенице. Само ако је земљиште душе чисто од трња, греха корова и страсти. Морамо видети у чему нам стоји савест, у чему нам стоји срце наше, у чему нам стоји душа. Да ли је у трњу или у ономе другоме. Ако је душа урасла у то трње и постала пут за разна зла и неваљалства, за нашу ревност ће нам Дух Свети помоћи и дати дарове да очистимо то трње у себи. У Цркви имамо све за сваки грех како да се очистимо. Има средство само је питање да ли узимамо та средства по учењу Светих Отаца и Цркве или узимамо као што сами знамо да узимамо лекове на своју руку. Може да нам некад помогне али може да буде и опасно. Дарови Духа Светога су од Духа Светога а од нас је старање да их задобијемо и да то чувамо што нам је Бог дао. Дао нам је Бог живот. Погледајте како се данас насрће на живот. Скоро да ништа није свето. Ни живот другога није свет, а ко има право да одузме човеку оно што он њему није дао? Нема право нико али тај горди човек мисли да има на све право па и на живот. Сваки духовни дар је пут од човека ка Богу и од земље небу али и пут човека човеку и човека ка природи. Бог је створио и природу да ми уживамо у њој, у тој лепоти раскошности Божије и дивимо се како је створи све. Све нам је Бог дао за поуку и можемо се поучити на сваком кораку али само онај који има чист разум. Тако је исто и свака јеванђелска добродетељ. Ако је не умножавамо и не чувамо закржља као и наши органи ако их не хранимо потрбним они ће закржљати. То су наши удови и кад оболи један уд онда оболе и други удови. То нас опет упућује на заједницу. Дакле, браћо и сестре, да чувамо те дарове Божије и немојмо да кажемо како ми није Бог дао. Дао ти је Бог али ти си незадовољан и мислиш да је Бог неправедан што је теби дао ово, а другоме оно. Што да се ми мешамо у Божију промисао. Дарови Духа Светога нас воде ка ономе правом путу који води у Царство небеско али од свих путева који човек измишља постоји само један и бољи пут који се стиче и у кога се сливају сви други путеви и тај бољи пут је Божанска и јеванђелска љубав. То је пут којим иде само Бог, јер је Бог љубав, и оно што је Божије, а са Богом све Божије иде као што са злим иде свако зло. Тим путем је Бог сишао на земљу, тим путем је човек узишао са земље на небо. Уздигао је Бог. Дошао је човек да ту људску природу палу и огреховљену исправи и поправи и да је доведе на престо Свевишњега. Пошто је човек боголико биће то се и за њега може рећи да је човек љубав ако носи Бога у себи. Одвојимо ли се од Бога нисмо љубав онда смо мржња. Не само што постајемо мржња него и што мржњу сејемо и хоћемо да завадимо уместо да миримо. Дакле, браћо и сестре, Бог ни једног човека не оставља без дарова па ни рђавог и лењог човека. И њима Бог даје дарове јер је у њему тај највећи дар, а то је душа човекова. Душа коју човек носи у себи јесте дар Божији. То је та боголика душа. Зато је човек боголико биће, слика и прилика Божија. Зато је човек одсјај Бога ако живо Богом и из њега онда зрачи светлост и љубав божанска. Бог нам је дао ту душу са свим боголиким својствима. Са разумом, осећањем, љубављу, истином , правдом, молитвом, слободом и умом и ако човек свој ум држи будним и чистим он ће сва ова својства остваривати и умножавати. У супротном изгубиће. Чистокме је све чисто, прљавоме је све прљаво само зависи шта човек хоће да види и да чује. Ако хоће чистоту наћи ће је у сваком човеку јер није човек само прљавштина и није човек само чистота, а ти брате немој да идеш ка тој прљавштини тамо. Научи се од муве. Јел она хоће цвет и мирис? Неће. Хоће прљавштину и тамо оно ђубре. Научи се од пчеле. Хоће ли пчела на прљаво да слети? Неће. Слетеће на цвет и узме онај нектар и да га пренесе и преради. Чист ум распознаје добро од зла. Разликује замке од чистих побуда Осећа право пријатељство. Разликује људе по доброти срца. Жуди за праведношћу и слави Бога – кажу Свети Оци. Снагу ума слаби гордост, сујета, надменост и злобмно срце. Отуда ако је човек истински надарен али ум изопачен онда злу нема краја. Многе памети су пропале у недостатку честитости. Многа умна висина унижена је рђавим делима и понашањем. Ето видите кад се ум запрља онда човек духовно ослепи и све види прљаво.

Ми треба да се потрудимо да, дарове Божије које нам је Бог дао, умножавамо на добро за другога а не за себе. Себичан човек све граби себи и не дели се, а ако се ми не делимо, у смислу да дајемо себе за другога, какав нам је то онда живот. Ми у сваком богослужењу чујемо: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Значи сав живот свој Богу предајемо преко другога и до другога долазмо преко Бога и до Бога долазимо преко другога. Нека нам Господ помогне да ревнујемо за више дарова, а Бог ће нама дати онолико колико је нама потребно за спасење. Немојмо тражити више него што нам Бог даје. Оно што каже Апостол Павле: Не скидај завесу која ти је постављена док се не очистиш јер ћеш ослепети тамо када видиш светлост Божију него када дође време скинуће се та завеса уколико си се трудио да заслужиш вечни живот и светлост Христову.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић