СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ НА АЕРОДРОМУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ НА АЕРОДРОМУ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром у понедељак, други по Духовима.

Преосвећеном су саслуживали: ректор крагујевачке богословије протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј проф. др Србољуб Убипариповић (изасланик Светог Арехијерејског Синода за богословију Светог Јована Златоустог), са свештенством храма и професорима крагујевачке богословије.

За певницом су били матуранти богословије, заједно са оцима нашег светог храма.

По прочитаном Јеванђељу по Матеју, и по благослову Преосвећеног Епископа, беседио је јереј Србољуб Убипариповић:

“Христос нас поучава и уводи у један други период период поста Светих славних и свехвалних апостола. Како то бива на литургији браћо и сестре ми се освећујемо речју Божијом којом лично Богочовек Христос провозглашава и говори. Спаситељ нас поучава шта треба да нам буде суштина не само овога поста него и периода васколиког нашег живота на земљи. Иако ми сви неретко смо склони да се бринемо о различитим чињеницама нашег живота, Богочовек Христос изриче кључне речи: „Најпре иштите Царство Божије и правде његове и све остало ће вам се додати“. Шта то значи? Да бисмо разумели речи нашег Месије, најпре би требало да обратимо пажњу из једног читања, апостола Павла који каже да обрезање није обрезање речју, него обрезање срца Духом Светим. Да бисмо тражили Царство Божије најпре је потребно спасоносно да обрежемо срце своје Духом Светим. Шта то значи? Да отворимо срце своје за Господа. Да не будемо слични оном народу за којег Господ каже у Јеванђељу: „Устима ми се приближавају а срце им је далеко од мене“. Шта Господ тражи од свакога човека? Да отвори своје срце и да прими Господа. Уосталом у једној другој књизи Јовановој, Господ вели свим хришћанским генерацијама: „ја кога волим тога и корим, зато ревнуј и покај се“. То је заправо објашњење заједнице Бога и човека. Докле човек не отвори своје срце, биће и личност и не покаже да је срце орган богопознања и срце је место настањења и смештања тројичнога Бога све до тада ћемо сличити другим људима који ће можда на уснама имати име Господње речима такође говорити о Богу а својим срце делима својим прегалаштвом нећемо бити још увек близу Господа. Да је тако нешто могуће да се Господ усели у срца наша треба да имамо благодат Духа Светога. То треба да буде да бивамо крштавани у Цркви Православној. Крштавани, миропомазивани, добијајући благодат Духа Светога и том благодаћу Духа Светога ми можемо освећивати наша чула и тела, и тако бивајући обрезивани вежбати своју вољу у врлинама и посвећивати се у најсвештенијим тајнама Христовим. Тајна црквенога начина постојања јесте да је благодат која нам је дата не само на крштењу него у сваком моменту нашег хришћанског начина постојања. Ако желимо да се обраћамо оцу Небеском не можемо без благодати Духа Светога. Не можемо учинити ниједно добро дело без благодати Духа Светога. Ако желимо да се освећујемо и заједничаримо са Богом опет то не може без благодати Духа Светога. Пост не подразумева само питање хране. Пост је заправо у ширем смислу речи да све што чинимо чинимо као чланови цркве, да се подвизавамо као чланови цркве и да постимо увек имајући свести да све што чинимо не чинимо зарад своје сопствене духовне користи, него зарад тога што смо чланови једне саборне и апостолске цркве. То је оно на шта нас Црква позива у периодима постова. Да пројављујемо смирење и да непрестано пребивамо у богослужењу, јер само тако живећи богослужењем, живимо Царством Небеским. Обрезавши срце своје Духом Светим ми се удостојавамо не само да ту благодат чувамо него да је и умножавамо. И из уста наших неће излазити дела која су рђава која су наопака која нису корисна која нису спасоносна, зле помисли, убиства, из уста наших излазиће дела која нас неће опогањивати, дела достојна Царства Божијег и правде његове. Да би та дела задобијали није довољан наш труд браћо и сестре. Ма колико се ко од нас трудио на дневном нивоу да се што више подвизава, моли, освећује, то опет бива немогуће без благодати Духа Светога, јер каже наша Света Црква на једном месту, устима светог Апостола Павла, моли се да нас Духом Светим Отац небески научи како да се молимо. Тако бива и када смо милостиви, када нисмо злопамтљиви, када чинимо дела милосрђа, ма шта желели да издвојимо из живота свакога хришћанина. Темељ таквог једног нашег владања, нашег умножавања благодати Духа Светога јесте пре свега долазак на богослужење, учествовање у светој литургији. Учествујући на светој литургији, причешћујући се најпре Речју Божијом, а затим крвљу Господњом, ми задобијамо предукус блискости са Господом, али и тајну да Господ усељавајући се у нас, и уливајући се у нас васкрсава свој живот у нама и потпуно нас мења ако се причешћујемо достојно и ако дарове које добијамо на литургији чувамо и умножавамо. И зато све оно што се у нашем животу збива, збива се пре свега у удеоничарењу у Телу и Крви Господњој, и то је тајна која нам се догађа и која се пред нашим очима одвија. Без тога је немогуће бити ревноснији и достојнији, и ма колико говорили да смо се удостојили својом личном припремом, не заборавимо да нико не може бити достојан ни у једном тренутку. Нека би нам Тројични Бог даровао да обрежемо срца своја Духом Светим, свакога дана, све ревносније, како бисмо тражећи Царство Божије и правду његову на литургији, напредовали у познању Оца, Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.“

Беседа јереја проф. др Србољуба Убипариповића, изасланика Светог Арехијерејског Синода за богословију Светог Јована Златоустог и ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду

У наставку свете литургије, Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, уводећи их у тајну апостолског поста, који треба да нас сједини са Живим Богом.

ђакон Александар Ђорђевић